Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Po­seb­ne sce­ne i se­kven­ce po­sve­će­ne su rop­stvu nje­go­vog, vje­ru­ju­ćeg na­ro­da i sce­na­ma u hra­mu. Nje­go­va po­tre­ba za pri­la­go­đa­va­njem isto­ri­je ov­dje je, me­đu­tim, neo­če­ki­va­no sve­de­na na naj­ma­nju mo­gu­ću mje­ru. Fa­sci­ni­ra­la ga je Moj­si­je­va lič­nost ko­ju je tu­ma­čio Te­o­dor Ro­bers i uz svu te­a­tral­nost ge­sta i iz­gle­da ovog glum­ca na­sto­jao je da nje­gov spak­takl spo­lja osta­ne u okvi­ri­ma objek­ti­vi­zi­ra­nog pri­ka­za ove bi­blij­ske te­me. U to­me je, gle­da­no s for­mal­ne stra­ne, kom­po­zi­ci­ju fil­ma do­veo do sa­vr­šen­stva ko­je je de­ce­ni­ja­ma osta­lo uzor svim ve­li­kim ho­li­vudskdm pro­jek­ti­ma. Objek­tiv­nost ko­ju spek­takl spo­lja na­me­će ve­li­ka je zam­ka vje­štog re­di­te­lja. Že­lio je da na­pra­vi film za­šti­ćen svih mo­gu­ćih pri­go­vo­ra bi­lo da do­la­ze od cr­kve­nih kru­go­va ili mo­ral­nih udru­že­nja. Su­vi­še je bi­lo in­ve­sti­ra­no u ovaj pro­je­kat da bi on bio ta­ko la­ko ra­njiv. To je po­stig­nu­to upra­vo maj­stor­stvom re­ži­je. Ona je uklju­či­va­la ne sa­mo po­kre­te ma­sa, psi­ho­lo­ški oprav­da­ne kret­nje, već i for­si­ra­nje spolj­ne ak­ci­je, ve­o­ma efekt­nu mon­ta­žu, uskla­đe­nost igre glav­nih glu­ma­ca i ma­se sta­ti­sta. Bio je to di­na­mič­ni aka­de­mi­zam, če­sto ve­zi­van ne sa­mo za ame­rič­ku, već i ita­li­jan­sku film­sku tra­di­ci­ju, ali sa ne­spor­nim kva­li­te­ti­ma ko­ji su ga, svo­jom sklad­no­šću i sa­vr­šen­stvom, iz­di­gli iz­nad sve­ga po­stig­nu­tog. Bje­žao je od svih mo­gu­ćih pred­ra­su­da i že­lio da taj svi­jet da­le­ke pro­šlo­sti, ma­kar ako se sve to gra­ni­či­lo sa ne­stvar­nim, dje­lu­je ubje­dlji­vo i što mu je po­seb­no bi­lo va­žno — sa­svim ži­vo. Ta fe­no­me­nal­na or­ga­ni­zo­va­nost pro­sto­ra i ak­ci­je ni­je, me­đu­tim, bi­la ni­jed­nog ča­sa sa­svim še­ma­ti­zo­va­na. Tra­žio je mje­sta za sva­kog svog ak­te­ra, jer su nji­ho­vi po­kre­ti bi­li i te ka­ko va­žni da bi se do­bi­la ta že­lje­na spon­ta­nost i uti­sak ži­vot­ne vje­ro­do­stoj­no­sti. Me­đu­tim, nad njim, kao i nad svim osta­li­ma, leb­dje­li su Hej­so­vi mo­ral­ni prin­ci­pi i za­htje­vi ko­ji­ma se od re­di­te­lja tra­ži­la od­re­đe­na su­zdr­ža­nost u kom­po­zi­ci­ji fil­ma. Se­sil de Mil je, s jed­ne stra­ne, is­ti­cao zna­me­nje bož­jih za­po­vi­je­sti i uz­vi­še­nost Moj­si­je­ve pri­vr­že­no­sti Bo­gu, a sa dru­ge, na­su­prot ono­me što te za­po­vi­je­sti osu­đu­ju, ali u do­sta atrak­tiv­noj for­mi da bi gle­da­o­ci bi­li za­do­volj­ni ba­ha­na­li­ja­ma, pi­kan­te­ri­ja­ma, ero­ti­kom, na­si­ljem, i osta­lim.
Da bi sve to bi­lo još pri­hva­tlji­vi­je kom­po­no­van je taj dru­gi dio ko­ji je u ma­ni­ru na­tu­ra­li­stič­ke me­lo­dra­me ilu­stro­vao svih de­set za­po­vi­je­sti. Pri­ča se do­ga­đa u San Fran­ci­sku gdje ži­ve dva bra­ta Džon i Den Mak Ta­viš. Obo­ji­ca su za­lju­blje­na u li­je­pu dje­voj­ku Merl Laj, ko­ja se je u nji­ho­voj ku­ći bri­nu­la o zdra­vlju nji­ho­ve maj­ke. Po­sli­je upo­zna­va­nja sa ova­ko po­sta­vlje­nom si­tu­a­ci­jom sa­zna­je­mo da su obo­ji­ca za­lju­blje­ni u dje­voj­ku, ali da se ona ipak opre­dje­lju­je za mla­đeg De­na i s njim se vjen­ča­va. Ovaj se ni­je dr­žao bo­ži­jih za­po­vi­je­sti već se upu­štao u sum­nji­ve po­slo­ve, pa je čak ušao i u grad­nju cr­kve s na­mje­rom da li­je be­ton mi­mo svih gra­đe­vin­skih pra­vi­la mi­je­ša­ju­ći je­dan dio ce­men­ta sa dva­na­est dje­lo­va pi­je­ska. De­si­lo se da se gra­đe­vi­na ru­ši upra­vo on­da ka­da je nje­go­va maj­ka do­šla da ga vi­di i tu gi­ne. Či­ni do­bro i do­bru se na­daj! Zlo či­ni, u do­mu ga če­kaj!(Na­sta­vi­će se)